Izgradnja beogradskog Prokopa

Takozvani „Prokop“ se nalazi na teritoriji beogradske opštine Savski venac i nastao je tako što je sa tog mesta iskopavana zemlja i prebacivana na lokaciju tadašnje „Bare Venecija“. U pitanju je bilo močvarno zemljište uz Savu koje je nasuto i isušeno za potrebe izgradnje Glavne železničke stanice Beograd krajem 19. veka. Na ovaj način otkopan je deo Maleškog brda i samo je stajao do sedamdesetih godina prošlog veka kada je zarad izgradnje beogradskog železničkog čvora, preteče planiranog metroa, na ovoj lokaciji izgrađena prolazna železnička stanica Prokop. I već tada se javila ideja da se ogroman prostor od oko 80 hektara uz reku koji je bio u sklopu Glavne železničke stanice, oslobodi za eksluzivnu gradnju i da centar Beograda konačno siđe do reke.

Projekat je izglasan posle više od 7 sati većanja 1971. godine sa rokom završetka izgradnje 1. maja 1979. godine. U tadašnoj arhitektonskoj i urbanističkoj praksi ovo je bio potpuni preokret okarakterisan kao preterana modernizacija, ali je izgradnja počela i nekoliko godina kasnije je stala, kada su izgrađeni samo koloseci. Ekononska kriza u državi, a zatim raspad i sankcije koje je Srbija, a sa njom i Beograd, preživela od Prokopa su kreirali urbani mit „uklete rupe“ o kojoj se samo priča i planira, a ništa konkretno ne radi.

Iako najvaljivana kao buduća glavna železnička stanica ova lokacija nema prostornih mogućnosti da to i postane, jer teren nije zgodan za takvu ideju, uz činjenicu da u okolini postoje izgrađeni objekti sa jasnom vlasničkom strukturom. Decenijama se izbegavala tema o tome da Glavnu stanicu, i železničku i autobusku, treba izmestiti na lokaciju Novi Beograd, jer tamo ima dovoljno prostora, laku i brzu vezu sa centrom grada, autoputem i aerodromom, ali kao da vlast nije imala sluha za ovo.

Sredinom devedesetih godina prošlog veka stanica je konačno dobila „krov“, betonsku ploču na kojoj je trebalo da nikne tržni centar i ovaj vrlo lepi rezidencijalni kraj koji je upropašćen nezavršenom železničkom stanicom konačno ulepša. Ali ekonomska kriza je trajala i dalje, kao i sankcije i od ideje se odustalo, mada je grad priznao da je u ovaj projekat do kraja devedesetih uloženo čak 2 milijarde dolara, ali bez ikakvog vidljivog rezultata.

Međutim, pre nekoliko godina, a zbog ponovnog pokretanja izgradnje takozvanog Beograda na vodi, ova ideja je ponovo postala aktuelna. Prokop je dobio još dva koloseka i radovi su počeli, ali ne onom brzinom koja je potrebna. Pored završetka same stanice i postavljanja ogromnog tržnog centra na njenoj ploči, oko čega se još uvek lome koplja, potrebno je urediti i saobraćajnu infrastrukturu u okolini, što je ponovo ogroman izdatak za državu.

Još uvek se ne govori naglas da je ideja da Prokop bude glavno železničko čvorište grada i države potpuno pogrešna, ali se stidljivo napominje u poslednje vreme da bi pored izgradnje Glavne autobuske stanice valjalo izgraditi i železničku stanicu na Novom Beogradu. Javno priznanje ove ideje donelo bi nam ogromne uštede u toku gradnje, zaobišlo bi potrebu da se ulaže u saobraćajnu infrastrukturu i izuzetno bi ubrzalo radove. U tom slučaju jedni „estetski“ problem Prokopa bio bi izgradnja poslovnog prostora i tržnog centra iznad ploče i lagano raseljavanje porodica koje žive na nerešenom zemljištu u vlasničkom smislu u okolini.
Za više informacija, možete posjetiti web stranicu http://www.mcredit.mx/.

Скорашњи чланци

Категорије