Tajanstvene podzemne građevine

Poznato je da je hram Svetog Save podignut na Vračaru u Beogradu, gde su po predanju spaljene mošti najznačajnijeg srpskog sveca u toku turske osvete, najveća pravoslavna bogomolja na Balkanu koja je građena decenijama i zbog koje su konstruisani specijalni sistemi gradnje kako bi se kupole postavile na vrh građevine. Međutim, ono što je manje poznato je da je sedam metara ispod izgrađena i velelepna crkva Svetog Lazara do koje se mermernim stepenicama stiže direktno iz baze velikog hrama.

Ova crkva poseduje podno grejanje i specijalan sistem ventilacije koji će kroz diskretno izvajane delove dekoracija na zidovima u prostorije ubacivati topao i prečišćen vazduh. Ova crkva nije namenjena samo za održavanje redovnih liturgija, već i za horska nadmetanja, koncerte i druge kulturne manifestacije. I jedan njen deo je namenjen sahranjivanju pravoslavnih patrijarha. A zarad izrade fresaka i mozaika 2012. na konkursu je izabran tim najboljih umetnika i fresko-slikara i oni su svoj posao zaista majstorski završili.

Imajući ovo u vidu ljudi se obično zapitaju šta je to u našoj psihi što ima potrebu da gradi objekte specijalne namene duboko pod zemljom. Da li je to želja za majčinom toplinom pre rođenja, ili prosto nagonska potreba koju gajimo otkako smo počeli da se sakrivamo po pećinama, i dalje nije jasno, i o ovim motivima se raspravlja već stotinama godina. Ali imajući podzemne građevine u vidu možemo da se podsetimo nekih koje su postale i svetski poznate zbog sasvim različitih razloga.

Katakombe u Parizu su postojale kao sistem tunela još u 13. veku. Međutim zbog ozbiljnog pretrpavanja pariskih grobalja i realne opasnosti od pojave zaraza zbog leševa koji nisu adekvatno sahranjeni, kralj Luj XV je izdao naređenje da se zabranjuje sahranjivanje bilo koga i bilo kada unutar gradskih okvira. I kao pomalo ilegalno rešenje građani Pariza su se setili katakombi i počeli da sahranjuju svoje najbliže tamo. Ova praksa je trajala od druge polovine 18. veka i nastavila se skoro stotinu godina. Za to vreme sahranjeno je oko 6 miliona ljudi i katakombe su postale i neka vrsta turističke atrakcije. U poslednje vreme se i raspravljalo o tome zato što je jedan od svetskih turističkih sajtova kao prvu nagradu na nekom takmičenju obećao spavanje u katakombama u Noći veštica. Parižani su naravno bili zgroženi ovom idejom imajući u vidu da ova lokacija jeste najveće gradsko groblje i da preminuli zaslužuju poštovanje.

Još jedna vrlo interesantna građevina je i takozvana bazilika-cisterna u Istabulu u Turskoj. Ovaj objekat je podignut u šestom veku da bi služio kao rezervoar za vodu za kraljevsku palatu i ceo grad iznad u doba vizantijskog imperatora Justinijana. U vreme turskih osvajanja i Otomanskog carstva nazvan je „Potonula palata“ ili Jerebatan saraj, i bio je poprilično zanemaren. Masivna struktura ove impoznatne građevine se održava na zasvođenim tavanicama i preko čak 336 ogromnih stubova kreiranih u dorskom i korintskom stilu. Renovirana je tek krajem prošlog veka i otvorena je za posetioce kao muzej, iako još uvek poseduje određenu tajanstvenost, a koja se ogleda kroz raspored osvetljenja i tradicionalnu muziku koja upotpunjuje ovaj ambijent.

Na svetu postoji još mnogo ovakvih lokacija i sve one privlače posetioce stotinama godina, zato što na psihološkom i duhovnom planu poseduju osećanje sigurnosti i posvećenosti za kojima mi kao ljudi stalno tragamo.

Скорашњи чланци

Категорије